Моја школа
Одувек сам волео школу и једва чекао да кренем у први разред. Када смо пролазили поред школе ја сам увек био одушевљен њеном величином, широким прозорима и огромним вратима која су ме мамила да уђем.
Дошао је и тај дан. Постао сам ђак првак најстарије и најлепше школе у граду, Oсновне школе ,,Вук Караџић". Није да нисам имао страх од новог и непознатог, али ми је она одувек одавала сигурност. И нисам се преварио.
Како су дани пролазили мени је било све боље. Да ли због ње саме, јер ме је некако штитила или због друштва и учитељице, ни сам не знам.
Брзо су ми протицали дани, тромесечја, полугодишта, крај године. Некада је тешко, има пуно да се учи, али никада ми није мучно да ставим ону претешку торбу и ужурбано уђем на огромна врата и научим једначине, читам нова дела или сазнам нешто ново о мом крају.
Ево ме у трећем разреду. Мама каже још ћу свашта научити, пуно се смејати и сигурно плакати, али школу никада нећу заборавити. Волим моју школу, учионице, широке ходнике и људе у њој. Нигде се не осећам тако опуштено и сигурно као у школи. Зато и мислим да је моја школа мој други дом.
Никола Недељковић III2 првонаграђени литерарни рад на тему ,,Моја школа" за узраст од I до IV разреда.