28. фебруара у свечаној сали школе реализована је јединствена акција, у којој су учествовали ученици одељења 5/1, 6/1 и 6/2. Повод за окупљање био је обележавање два значајна датума, Дана борбе против вршњачког насиља тј. Дана розе мајица и Националног дана књиге, кроз акцију „Читајмо гласно“ коју организује Друштво школских библиотекара Србије.
Читава активност је резултат заједничког рада Данијеле Рељић, психолога школе и Душице Шобић, библиотекара школе, као и представника вршњачког тима, Саре Лолић и Милоша Белензадића из одељења 8/3, који су својим залагањем допринели да овај догађај добије на значају и остави јачи утисак на присутне. Ученици су имали прилику да чују интересантне одломке из књижевних дела за децу који говоре о вршњачком насиљу, а потом да учествују у дебати и поделе своја искуства, утиске и ставове о овој теми.
______________________________________________
Широм света се последњa среда у фебруару обележава као Дан борбе против вршњачког насиља. Све је почело 2007. године, када је група активиста у једној канадској провинцији покренула иницијативу након што је ученик Чарлс Мек Нил у школу дошао у розе мајици и због тога претрпео ругање од својих вршњака. Ускоро су ученици почели и сами да долазе у школу облачећи розе мајице, које су тако постале симбол борбе против вршњачког насиља у школама.
Насиље и злостављање укључује “сваки облик вербалног или невербалног понашања, без обзира на то да ли је учињен једанпут или је понављан, које за последицу има могућност угрожавања здравља, развоја и достојанства личности детета, ученика или запосленог”.
Овако широка дефиниција обухвата низ ситуација које се у школи, али и у друштву, дешавају на свакодневном нивоу, јер у насилном циклусу не учествују само насилник и жртва.
Свако од нас се може наћи и у другим улогама које могу допринети да се насиље настави или прекине. Имајући у виду изложеност насиљу у медијима и друштву уопште, школа не може бити изузетак.
Како је жртва вршњачког насиља увек дете, последице се најчешће одражавају на сам развој - осећај несигурности, беспомоћности, повећаног нивоа анксиозности, а ученик са временом може осећати страх од одласка у школу, што утиче на школски успех, али и на осећај изолације. Све ово може водити до појаве депресије, па и суицидалних мисли, а налази сугеришу да последице насиља које се догодило у пубертету могу бити дугорочне.