Широм света се последњa среда у фебруару обележава као Дан борбе против вршњачког насиља. Све је почело 2007. године, када је група активиста у једној канадској провинцији покренула иницијативу након што је канадски ученик Чарлес МекНил у школу дошао у розе мајици и због тога претрпео ругање од својих вршњака. Он је розе мајицу обукао у знак подршке мајци оболелој од карцинома дојке. Активисти су купили 50 розе мајица и поделили их његовим вршњацима у школи који су их носили у знак подршке дечаку. Ускоро су ученици почели и сами да долазе у школу облачећи розе мајице, које су тако постале симбол борбе против вршњачког насиља у школама. Насиље и злостављање укључује “сваки облик вербалног или невербалног понашања, без обзира да ли је учињен једанпут или је понављан, које за последицу има могућност угрожавања здравља, развоја и достојанства личности детета, ученика или запосленог”. Та дефиниција је дата у Протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање, једном од докумената којим се регулише ова појава у школи. Овако широка дефиниција обухвата низ ситуација које се у школи, али и у друштву, дешавају на свакодневном нивоу. Стога не чуди да је последњих година насиље велика тема не само за просвету, већ и ширу друштвену заједницу. У насилном циклусу не учествују само насилник и жртва. Свако од нас се може наћи и у другим улогама које могу допринети да се насиље настави или прекине: асистенти насиља (assistants of the bully)- придружују се насиљу након што га неко започне и преузимају улогу саучесника; појачање (reinforcers)- не нападају активно, али подржавају насиље добацивањем, смејањем; аутсајдери (outsiders)- остају неактивни и не заузимају ничију страну и тиме прећутно одобравају насиље; браниоци (defenders)- покушавају да помогну жртви и зауставе насилни циклус. Имајући у виду изложеност насиљу у медијима и друштву уопште, могли бисмо рећи да свако од нас учествује кроз неку од ових улога у насилном процесу на свакодневном нивоу. Школа не може бити изузетак. Како је жртва вршњачког насиља увек дете, последице се најчешће одражавају на сам развој. Сем општег осећаја несигурности, беспомоћности, повећаног нивоа анксиозности, ученик са временом може осећати страх од одласка у школу, што утиче и на школски успех али и на осећај изолације. Самопоштовање опада, јавља се самооптуживање и самосажаљење уз осећања беса и жеље за осветом. Неке од компликација могу бити и физички симптоми (главобоље, болови у стомаку), поремећаји исхране и сна, поремећаји пажње и концентрације. Све ово може водити до појаве депресије, па и суицидалних мисли. Налази сугеришу да последице насиља које се догодило у пубертету могу бити дугорочне Ми смо овај дан обележили на један посебан начин. Позвали смо одрасле да се сете свог школовања и да нам испричају неку ситуацију вршњачког насиља коју и данас памте. Они су своје приче поделили уз помоћ наше водитељке Ане а у формату који се назива „Жива библиотека“. Жива библиотека представља један начин промовисања људских права. Њена методологија је специфична. Књиге су живи људи, пажљиво одабрани. Жива библиотека функционише баш као права библиотека, где читаоци долазе да позајме „књигу“ на одређено време. Наше књиге су данас били наставници а са нама је била и једна посебна гошћа, Софка Васиљковић, активисткиња и политичарка, данас генерална секретарка Савеза удружења Рома Западне Србије, а некада ученица наше школе. Сала школе је била пуна, ученици старијих разреда су пажљиво слушали приче и на крају су поделили поруке подршке и своја искуства. Дошло је до дивне размене емоција између аутора прича и публике. Обукли смо розе мајице и носили смо розе беџеве како бисмо исказали свој став против насиља. Од срца се захваљујемо наставницима коју су део себе поделили са нама: Слађани Вујаковић, Александри Комановић Стевановић, Жарку Мркићу, Мирјани Пакић, Александру Мићићу и Душици Шобић, а посебна захвалност нашој драгој гошћи Софки Васиљковић. Ана Живановић, Маша Тасески, Сара Лолић, Ивана Шуманац, Илија Илић, Лука Рашевић, Душица Шобић, Данијела Рељић